Marija Dragojlović, Beograd: Šest Ogledala, izložba slika;
kustoskinja izložbe Dragica Vukadinović (u saradnji sa IIDP)

 

...srebro i zlato zbog sjaja, staklo zbog prozirnosti...

Ogledala su celina u seriji. Svaka slika iz serije nosi po jednu povlašćenu predstavu posebno odabranog predmeta koja lebdi u neinformisanom prostoru. Predmeti su u stvarnosti mali, ali njihove gargantuanske predstave na slici ne pružaju optičke dokaze o uvećanju: kao da je slika stvorena u duhovnom oku idealnom translacijom preneta na platno. Uravnotežena u svojoj nesamerljivosti, bestelesnosti i jasnoći, svaka slika izgleda kao posebna realizacija univerzalne lepote začete u duhu kao najčistijem ogledalu prirode - interpretirajući ideje hrišćanskih neoplatoničara na način na koji umetnost njihovog doba nikada nije pokazala da je svesna sebe.
Ogledala unose izvesne promene u ovaj platonizirani univerzum pojavnih suština predmeta: plošni i jednostavni, sjajni oblici ogledala/predstava raspredmećuju se u duhovnom oku posmatrača u geometrijske figure. Elegancijom prirodnog geometrizma, njegovim implicitnim ikonoklazmom te odmereno položenim srebrnim ili zlatnim figurama ogledalnih površina na koloristički ugašene pozadine, Ogledala izvlače još jednu ideju iz taloga prošlosti: ideju o umetničkom delu kao metafori spoja između vidljivog i nevidljivog sveta, kao tački prelaza sa vidljive lepote materije na apsolutnu lepotu svetlosti.
Ogledalo u zlatnom ramu balansira na toj kritičnoj tački. U njemu se lepota materije izjednačava sa lepotom svetlosti, prostor sa svojim odrazom u ogledalu, sjaj slike sa belinom zida. Ništa se ni u čemu ne odražava: samo neprozirni odsjaj srebra/prostora i zlata/rama zadržavaju sliku s ove strane isihastičkog transa - u bezbednosti ovostranog opažajnog hedonizma. Predstava se raspršava u bezbroj obeznačenih finesa zrcaljenja najfinijih materija od kojih je ogledalo napravljeno, da bi dala smisao oponašanju odsjaja koji ništa ne pokazuje već se pokazuje. Na drugim Ogledalima svetlost se kao oblik po sebi pojavljuje kontrolisano i posredno: kao odraz u ogledalu, kao poruka da je prostor prazan. Ali ogledalna slika praznog prostora u slikarstvu nikada ne znači samo prazan prostor: u krajnjem slučaju to je projektovani smisao u obliku odsustva smisla, najčešće - to je prazno ogledalo. Simbolički smisao ogledanja fascinantniji je od svake pojedinačne slike koju ogledalo može da odrazi.
Poleđina ogledala od ružinog drveta naknadno suspenduje prethodno ustanovljena značenja: "konvencionalnost" slikarskog postupka kojim je izrađena poleđina ogledala vraća ogledalne površine i drugih Ogledala u red predmetnosti, u bezbednost saznanja da su stvari ovde.

Dragica Vukadinović (iz teksta štampanog na pratećem flajeru)

0
0
0
s2sdefault